Откачио сам ти душу са шиљатих планина,
украо пажњу да бих мирисао мисли
твоје нестишане.
Нисам марио за време које сам трошио
да бих с тобом реку твоју пронашао.
Покидао сам везе са памећу,
подерао све разумне планове,
да бих био и дечак, и момак твој,
и мушкарац за времена изгубљена
у свим другим животима.
С тобом су ми и одговори и питања
постали сувишни.
Смисао живота –
сликовница у буквару.
А сада се по сопственим траговима
вртим у круг, у магли, унапред, уназад.
Тело ми се буни и отима,
дишем шкргама,
лечим безвредним речима.
Живим дане без рима и мира.
Вољу сам своју удавио,
неспокојем жеље замутио.
Ако наша радост није била љубав –
онда то нисам био ни ја,
већ подмукли астрал.








Ostavite odgovor