Талијанске страже одбише прелазак,
капија ћуприје за вас затворена,
клети туђинци на висини задатка
послаше крвнику тијела изнурена.
Умнорне ноге кренуше пут пакла,
пут не би далек, стигоше крвници,
с камама разбијаше очи од стакла,
одсјецаше главе, јаукаше очајници.
Вадише срца, одсијецаше дојке,
у наручју мајки врисак мале дјеце,
у крваву Дрину скакаше дјевојке
држећи се за руке дозиваше Свеце.
Дрина хуча пуна прекланих тјелеса
у задњем ропцу у вртлог их баца,
језив ужас смрти небеса потреса
из суморног непроходног кланца.
Дјецу и старце, мајку, оца и сина
звијери у дивљачком сатраше пиру
од крваве жетве замути се Дрина,
чисте кристалне очи сузе у Свемиру,
одакле ће џелата кап освете стићи
за невиђени пакао у Староме Броду
из кога ће благородни босиок нићи
да посвети кости пловећи низ воду.
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor