Štrafta

„Hoćemo li na istu štraftu?“

„Hajde,potrebno mi je tih 6 km brzog hoda.“

„Što je bilo?“

„A,ništa.Procesor mi je pregrijao.Ne mogu više sve apsorbovati.“

„Koji procesor?“

„Ma,zezam se.“

„E,nisi jedina,drugarice.Ha-ha..Ja sam ti ovaj položaj zvijezda ovih dana školski prošla.I kad sve to iščitah,od stručnih lica,lakše mi bi.Normalno je kažu.Ha-ha-ha.“

„Ja,puštam sebi na repeat „Dođi sebi,dok još imaš kome.“

„Taman,bi svi tako trebali.Malo da se resetujemo.Jesmo pretjerajali u svemu.U svemu smo previše…Surovi…Izgubili smo za sve zdravu kritičku mjeru.Jesi,vidjela komentare za onu pjevačicu.A,nisu joj loši tekstovi.Imaju smisla.Nema ružnih riječi,što bi djeca rekla.E,da nam je to najveći problem.“

„A,ne,ne…postali previše isključivi,po svakom pitanju.Samo što je nama prihvatljivo,to je dobro.Pazi naslove „Psiho“, „Ludnica“,“Dođi sebi“…Naslovi su taman za globalni opis…Ha..A,jesi li čula za ove sunčane naočare Ray-Ban?Ne treba ti nositi telefon.

„Kako…?Nisam…“

„A,sve snimaš, fotografišeš.Dijeliš,direktno na internet mreže…“

„E,super.Trebali bi ih svi planetarno kupiti.Napraviti jedan opšti“ lifechallenge“.Svako po svome nahođenju,uživo.Što,bi to bilo,kao SF.E,ne znam ko bi sve te dogodovštine propratio…24 sata…Možda bi nam se tek tada,sve smučilo…“

„Pogledaj,o čemu mi brigu vodimo“

„Da,uzaludne…Ha-ha..Umjesto o korisnim stvarima…“

„Korisnim,korisnim…Kako bi sad bilo lijepo ovaj pejzaž uslikati…zaboravih’ telefon…A,da imam one naočari,samo pritisneš dugme.“

„Ajde,šetaj….Ha-ha-ha…usmjeri pogled ka fantastičnoj realnosti….Mislim pejzažu…“

„A,jesi li čula što je rekla Ameka na onoj konferenciji?“

„Koja Ameka?“

„Ha-ha…Humanoidni robot…“Povjerenje se ne dobija nego se stiče.“Pa,kad te onako fiso pogleda,razmislićeš dobro što ćeš pitati.Voli oktobar,zamisli.“

„Ha-ha…E,lijepo…Pametno je rekla…Jesu li još što rekli?“

„Sofija,kaže tu su samo da nam pomognu,ali su bolji lideri od nas.Nemaju kaže ometajuće emocije…. „

„A,nemamo ih više ni mi.Tu se prevarila.Te ćemo se lako uklopiti.Ima da se družimo savršeno.Bez brige.“

„Kad su počeli da pričaju o pomoći i podršci,pomislih da mi nismo zamijenili mjesta ili se preslikali…Možda smo plagijat.Imaćemo globalno novih drugara,kolega koliko hoćeš.Proizvode deset hiljada humanoidnih robota godišnje.“

„Sigurno sve u cilju da se ljudima da više prostora za odmor.“

„Da,da.A,jesi li vidjela ove samouslužne kase po svim radnjama.Samostalno skeniramo,pakujemo,plaćamo.Štedimo vrijeme,bez čekanja u redovima.Pa,ove elektronske naplate putarine (ENP) – video tolling.Prođeš kroz naplatni centar bez zaustavljanja.“

„Od svega oslobođeni.Uštedi vrijeme,ne čekaj.A,gdje će ti ljudi koji su radili na tim radnim mjestima.Pita li se ko,osim što se radujemo zamjenama za ljude.“

„Upravo tako.Šta će raditi i kako prehraniti porodicu.Mogla bi se i ja tu nadovezati.Jesi li čula za robote koji nose osam tacni u restoranu,pa ovi koji čiste,kuvaju,čuvaju djecu…Autobusi bez vozača…Gdje ćemo mi?”

„E,ne znam što su za nas planirali.“

„A,kažu nove mogućnosti da uživamo u kreativnosti,šetnji,prirodi…ha-ha.E,lijepo bi to bilo,ukoliko ne bi prešlo u svoju suprotnost.I nešto ne znam ko će nas hraniti,oblačiti,plaćati račune.Tu mi je rupa.Ha-ha.

„A,možda dođemo sebi i okrenemo se napokon jedni drugima.“

„Mi?Ha-ha“

„Više mi liči na neki opšti Psiho.“

„E,dosta evo ne znam da li da se smijem ili plačem.

„Dosta za danas.Više hodanja,manje priče.U susret fantastičnoj realnosti.Ha-ha.“

LJK