DEJKA

Zvao sam ga dejka, a on mene pilkać, dodavši uvek: moj. Znao sam da sam mu najomiljeniji od unuka, iako je govorio da smo svi njegovi grenadiri. Ili se to meni tako činilo u želji da budem baš ja taj: najomiljeniji. Uostalom nije ni važno. Do poslednjeg dana koji je dejka proveo na ovome svetu, bio sam ubeđen da to jeste tako. 

Rasli smo, mi njegovi unuci slinavi i musavi, sa željom da dostignemo snagu i gorostasnost grenadira, a dejka je stario, gladio sede brkove i polako se savijao kao da hoće da se pokloni majci zemlji. A voleo je zemlju kao i svaki paor, zemljodelac. Bio sam svedok bezbroj puta da je ušao u njivu par koraka, u šaku uzeo zemlju, s proleća vlažnu i lepljivu, u leto suvu i grudvastu i pomirisao je, a onda hitnuo širokim zamahom kao da razbacuje seme. Taj ritual nikom nije bio jasan pa ni njemu samom, ali se često ponavljao i to prinošenje zemlje nosu i ustima podsećalo me je na sliku kada dejka celiva sveštenika u ruku. Možda je  dejka zaista i celivao zemlju na taj osoben način.  

Dejka je voleo da nas vodi sa sobom i uvek bi mu neko od unuka pravio društvo. Dal bi pošo da naseče čalamade, il da čobanima odnese leba i rakije a vrati mleko, uvek se našlo mesta na sicu od taljiga za jednog ili dvojicu nas. A i mi smo voleli da idemo s njim jer je bio pun zanimljivih priča, od bajki pa do njegovih doživljaja iz mladosti i zarobljeništva. Kad se brao vinograd, sve bi nas potrpo još rano zajtra u taljige i pokrio nas od rose vlažnim pokrovcom, tako da su nam samo nosevi virili. Pravio nam je i svirajke i puškala od budzove, al praćke nije. Najbolje praćke je pravio uja Živa i dejka nije teo da se u taj poso meša. Kako bi koji od nas po dejkinom računu stasao za brisu, kupovao bi na vašaru one sa drvenom koricom i svečano bi srećniku uručivao ovo znamenje uz reči:

 „Ovo ti je da sečeš lebac i slaninu, a ako te kogod dira da ga jarneš“.

  Taj sam događaj i izgovorene reči upamtio jer je za buduće grenadire to bila značajna stvar, na taj način nas je dejka primao u svet odraslih. Nisu to bile jedine dejkine reči koje sam zapamtio. Približno u isto vreme. Ne sećam se tačno da li je to bilo pre nego što sam dobio brisu ili kasnije, ali znam da je bilo u vreme kad sam počeo da mutiram. Kad je glas počeo da mi se menja i kad sam ispod brade napipao đoređeta. Dejka me jedno jutro dok je nazuvo opanke, potapšao po ramenu i rekao:

 „E pilkać moj. Da dejka dočeka da ti igra u svatove, pa posle može i da umre.“

 Bilo je proleće. Baš sam te godine završavo osmoljetku, već sam u džepu od somocki čakšira nosio dejkinu brisu, kad me tog jutra mati probudi iz najlepšeg sna rečima:

 „ Ajde ustani, čeka te dejka.“

 Skočim kav oparen jer dejka nije volo da se zajtra dugo teglimo i rasanjivamo, nego požurim da se sumijem i iziđem u avliju. Čeko me je sa vilama i dok ih je ubacivo u taljige kaže mi:

 „Izvedi Curu i preži, idemo da prevrnemo detelinu i obiđemo žito. Da vidimo da ga ne diru rčkovi.“

 Držim Curu za ular. Ona malo poskakiva i sitnim koracima gazi za mnom tresući glavom. Zaigrava se. Potkovice tupo odjekuju po cigljom patosanoj avliji dok je vodim na bunar da je napojim. Đeram zaškripi, vedro pljusnu i ja vodu ne sipam u valov, već joj dam da pije iz vedreta. Voda se još cedi sa njuške dok joj mećem oglavu, a ona beštija izmačinje glavu. Neće da uzme žvalu.

 „Popusti podlanču“, dovikiva mi dejka dok joj ispod trbuva zakopčava potrbušnjak od ama. Na kraju vezivam spoljnu štranjku, a Cura frkće i trupka u mesto ne mož da dočeka da krene.

 Završili smo poso s detelinom, fruštukovali, napili se vode i krenuli da obiđemo žito. Sunce je prilično odskočilo, mora da je bilo jedanajs, pola dvanajs. Dejka mi je pružio kajase.

„Na, kočijaši ti“.

Polako idemo, truckamo se, ispod kopita prašina se podiže vijugavo, ali samo Curi do kolena, a onda se migolji ispod taljiga i iza polako sleže. Usput dejka komentariše useve i po običaju mi objašnjava koja je čija njiva. Poznavo je atar ko svoj džep.

 „Staćeš ode da vidimo kuma-Boškov kukuruz“, govori mi dejka i trlja izniklu bradu. Sutra dolazi brica da ga obrija. Kukuruz mali ima tek četr-pet pereta, al već ošpartan i prvi put okopan. Vredan je kum-Boško, nema šta. Siđe dejka s taljiga, zakorači u njivu, po običaju uzme u šaku zemlje i odjedared se uvati za grudi. Kolena mu klecnuše i skljoka se dole.

Srce. Kaže, posle doktor.

Evo stojim pored rake dok popa završava opelo i dok u džepu gladim brisu, razmišljam. Umro dejka na njivu s punom šakom zemlje i nije dočeko da zaigra u moje svatove. Valda to tako mora. A onda uzmem šaku zemlje i itnem u raku. Zadobovaše grudve po sanduku, da ga isprate.