Често вајкање старијих Југословена почиње отприлике овако: „Ееее, ми смо одрастали уз ‘Смоговце’ и ‘С ванглом кроз свет’, а данашња деца уз ријалитије и Бака Прасета…“
Има у томе зрно истине. Али само зрно. Јер одрастање није завршавало са пионирским узрастом. Чим дете пређе у средњу школу (и малко раније), „Смоговци“ постају дечја игра, а збуњени пионир се убрзо претвара у напаљеног тинејџера коме је потребна сасвим другачија лектира.
Тако се поставља право питање: уз шта је заправо сазревала социјалистичка омладина у другој половини одрастања?
Најпре, неколико историјских натукница.
Вековима су се, упоредо са јуначким песмама у десетерцу, с колена на колено преносиле и знатно веселије приче необичног садржаја. У патријархалним заједницама ништа није било без педагошке намере – чак ни „честоскок“ и „пустињак“ (који, наравно, с пустињом није имао никакве везе). Но то је већ преобимна тема.
Са појавом фотографије и филма отворили су се нови, много интересантнији хоризонти.
Први фото-апарат стигао је у Београд 1888. године, али је дуго служио углавном за портрете министара и грађанских породица. Тек у другој деценији 20. века појављују се прве домаће фотографије обнажених жена – углавном „голе за бившег љубавника“, снимљене по узору на западне разгледнице. Једна од најстаријих сачуваних настала је 1919. На њој је млада дама са откривеном задњицом и враголастим погледом, а на полеђини посвета: „И дуго сећање, наивна, Ж. Ј.“. Без силикона, само здрава исхрана и искрена жеља да се некоме замери.
После Првог светског рата у патријархалном Београду почеле су да ничу јавне куће, што је изазвало велику саблазан „поштеног света“. На прекоре, власник једног бордела је хладно одбрусио: „Љубав је за сиротињу!“
Као што су Лимијерови филмови стигли у Србију свега шест месеци после париске премијере, тако нисмо каснили ни са „овим другим“. Еротски филмови увозили су се из Беча и Париза и приказивали на затвореним сеансама – у биоскопима, приватним кућама, а нарочито по борделима. У Београду је један такав био смештен тачно на месту данашњег хотела „Унион“. Одмах преко пута, где је данас Музеј Кинематографије, налазио се биоскоп „Косово“ – специјализован за порно-филмове који ничим нису били чеднији од данашњих, само у црно-белој техници.
Наш први „етно-порнић“ звао се „Бугарин“ (да се Власи не досете). Траје 12 минута, акција се дешава у шумадијској кући, а главни глумац „ради радњу“ опремљен брчинама, шајкачом и опанцима. Народски, домаће, аутохтоно.
После рата, након Лили Марлен дошло је доба обнове и изградње под паролом „Снађи се!“, те и масовног „сналажења“ балерина са ослободиоцима. Има невероватних прича из тог периода које нећемо обнародовати да не бисмо контаминирали наш ведри дух.
И добро, обновитељи су се, одлукама партијских ћелија, поженили и поудавали како је изгласавано. Стигао је нови нараштај – и шта сада? Притисак је био превелик, а глад за лектиром неутажива. Тако се дошло до тачке пуцања. Захтев за социјалистичким чудоређем, које за највећег сина наших народа и народности никада није ни важило, више није могао да обузда набујалу младост.
„Дошло је пролеће – време је за школске секскурзије!“ – гласио је најпопуларнији афоризам тог узбудљивог доба.
Први број „Чик погоди“ појавио се на киосцима 1966. године, првобитно посвећен енигматици. Међутим, часопис је брзо променио курс: већ након две године мења назив у „ЧИК“ и све више се окреће забави и еротици. Постао је један од најпопуларнијих и најчитанијих часописа у Југославији – штампан и на ћирилици и на латиници, а могао се купити чак и на свих пет континената.
У 12. броју коначно су се могле видети и голе женске груди (или бар једна од њих). „Чик“ је успоставио директну везу са читаоцима преко рубрике „Драга савета“. Тираж је достизао 300.000 примерака. Излазио је два пута месечно на лошем папиру, али је нудио све што душа (и тело) пожели. Ударну рубрику чинила су наводна „писма читалаца“ са интимним исповестима које су се дешавале на јадранској обали, у вишенационалним комбинацијама, уз комунизам људског лика и туристичку сезону. Наравно, већину тих исповести писали су чланови редакције, али публика то није знала, а још мање је марила.
Доста простора заузимали су и огласи, преко којих се прво стидљиво, а затим све отвореније рекламирала и проституција. Чик је организовао избор за најлепшу ученицу – мис Бамби, па су објављиване слике тинејџерки у купаћим костимима.
Да је ипак посвећен социјално одговорном понашању „Чик“ је доказао акцијом „Поклон омот за свеску“. Овде већ постаје јасно којој циљној групи је часопис био намењен. Било како било, на насловници је прелепа бринета којој се назиру груди, а „Чик“ коначно креће у корак с временом.
Држава се, наравно, свим снагама борила против ове „нове негативне појаве“. Уводила је порез на шунд, забрањивала штампање, а свесни омладинци из ССОЈ демонстративно су јавно спаљивали „ЧИК“ – новине које су, врло вероватно, сами донели од куће. Заправо, највећа препрека још већој читаности биле су трафиканткиње. Њихов ледени поглед, са јасном поруком „знам шта си наумио с овим, гаде мали!“, просто је сасецао младог купца.
Међутим, ништа није могло зауставити налет онога што се некада звало „часопис за господу“. Тако је, потпуно ненамерно, „Чик“ покренуо сексуалну револуцију у СФРЈ. Уређивали су га Љубиша Козомара, Гордан Михић, Матија Бећковић… Врло активан сарадник био је и Брана Црнчевић. А ту су били и други уважени интелектуалци и књижевници, од којих ће неки касније постати академици, свештеници или добитници угледних награда. Јер у социјализму се, изгледа, могло и то – писати еротику по дану, а држати моралне лекције по ноћи.
Доста брзо „Чик“ је добио имитаторе, а најпознатији врући часопис Југе постала је „Еротика“ – ревија за културу и уметност љубави. Први број изашао је у фебруару 1985. и крајем осамдесетих постала је најтиражнији еротски магазин у источној Европи. У „Еротици“ су пуним именом и презименом писали Звонимир Мајдак, Иван Кушан, Момо Капор, Игор Мандић, Фадил Хаџић, Перо Квесић, Јелена Ловрић… Фотографисао је Иво Пуканић, а еротске фотографије „лифрао“ нико други до Иво Санадер – будући председник ХДЗ-а и хрватски премијер.
Сва та издања су годинама плаћала „порез на шунд“ (вишу цену), власти су их забрањивале, али узалуд. Угушени „Чик“ васкрсао би као „Зум“, па „Зум репортер“. Чак су и основци имали свој магазин те феле – „ИТД“, формата школске свеске, који се инспиративно рекламирао као „згодан за читање на часу“.
„Еротика“ је нудила и корисне савете: како препознати женски оргазам по ходу, где је најбоље одрадити луди секс у кухињи, па чак и „Малу историју гангбанга“. Када ни то није било довољно, појавио се словеначки „Врући Кај“ – за веселе дечаке, потпуно разголићен и без комплекса.
А онда је стигао Интернет – и све је отишло к врагу. Еротска штампа, која је толико радости (и олакшања) донела генерацијама старијих пионира, омладине и војника на одслужењу војног рока (посебно на стражи), неумитно је завршила у чедном буџаку историје.
Коначно, ипак можемо са видним поносом рећи: Да, ми смо одрастали уз Матију Бећковића, Љубишу Козомару, Гордана Михића, Брану Црнчевића, Мому Капора, Игора Мандића, Фадила Хаџића, Александра Тијанића, Бату Живојиновића и читаву плејаду знаменитих интелектуалаца – закључно са Ивом Санадером.
Ови данашњи имају немерљиво већи избор. Али, мора се признати, немају тај квалитет и поетику.
Ostavite odgovor