НОВИ МОДЕЛ КЊИЖЕВНОСТИ

Илија Шаула*

Последњих година све чешће наилазим на аналитичке осврте који говоре о крају књижевности. Ти текстови долазе из различитих праваца, из технолошких кругова, из културне критике, из академских анализа, али им је заједнички тон: уверење да књижевност губи своју функцију у свету који све више обликују алгоритми, брзина и дигиталне мреже. У тим погледима осећа се извесна коначност, као да је једна епоха затворена и као да за њу више нема места у новом поретку. Управо из тог осећаја потребе да се одговори, настаје овај текст. Без негирања ставова, већ као покушај да се прецизније разуме шта заправо нестаје, а шта тек почиње да се обликује.

Када се говори о крају књижевности, најчешће се мисли на крај једног модела, једне форме, културног поретка који је дуго важио као непроменљив. Тај поредак је почивао на уверењу да је књижевност централна духовна сила и да је писац чувар истине. Да је читалац саучесник у стварању смисла и да је књига највиши облик културне комуникације.

Међутим, све што је у историји имало статус догме, пре или касније изгуби своју неприкосновеност. Разлог није у томе што је постало мање вредно, већ зато што је свет око њега постао сложенији. Књижевност није нестала, нити намерава; изменила је њена стара улога, она која је припадала времену пре дигиталне револуције, пре глобалне повезаности и технолошке експанзије која је променила начин на који човек мисли, памти, учи и ствара.

Тражити нови модел у прошлости значи тражити будућност у сенци онога што је већ било. То је као покушај да се савремени град изгради на темељима средњовековне тврђаве, без икаквог прилагођавања потребама садашњег времена. Верујем да се дух може сачувати, али форма се распада. Вредност преживљава, док се структура  руши или трансформише. Искуство остаје у нама, међутим његов поредак нестаје. Зато је погрешно говорити о крају књижевности као цивилизацијском губитку; много је тачније говорити о њеној трансформацији, о преласку из једног агрегатног стања у друго, о промени њене функције унутар ширег система знања.

Свет у коме живимо више не почива на стабилним институцијама. Он почива на динамичким мрежама, где вредност дела одређује његова циркулација и интеракција унутар непрекидног текстуалног екосистема и мрежних чворова. У таквом свету књижевност не може да остане оно што је била у двадесетом веку, јер би тиме изгубила контакт са стварношћу. Она мора да се развија попут живог организма, као систем који реагује на промене и као структура која се шири у нове области. Управо зато технологија није њен непријатељ, већ њен највећи савезник.

Вештачка интелигенција, ИТ сектор, нове науке и дигитални екосистеми не могу да функционишу без огромних количина смисленог, дубинског и концептуалног материјала. А тај материјал не настаје у фабрикама података, већ у људском уму, у језику, у наративу, теорији, поезији, филозофији, у свему што називамо књижевношћу у најширем смислу те речи.

Технологија обрађује податке, али не може да их ствара. Може да анализира текстове, без могућности да их замени. Успешно симулира стил, али не може да произведе искуство. Технологија ће променити структуру, али неће да замени интуицију. Зато је књижевност постала неопходна као никада раније: она је извор смисла, а смисао је оно што ниједан алгоритам не може да генерише без претходног људског уноса. Вештачка интелигенција је гладна знања, и то не било каквог,  потребно јој је знање које има дубину, контекст, слојевитост, симболичку вредност. Потребне су јој теорије да би јој објасниле свет, наративи који га организују, метафоре које га осветљавају, концепти који га држе на окупу. Све то производи књижевност, као инфраструктуру, која омогућава функционисање културе и друштвене свести.

Када се каже да је знање организам који се развија, то није метафора, већ опис стварног процеса. Знање има своју еволуцију, мутације, своје експанзије и кризе. Књижевност је један од његових најстаријих и најпоузданијих облика. У стању је да обухвати и оно што је рационално и оно што је ирационално, и логично и интуитивно, али и оно што је научно и што је митско и заумно. Управо зато она постаје неопходна у времену када се свет убрзано усложњава. Технологија може да убрза процесе, али не може да их осмисли. Књижевност може да осмисли процесе, али не може да их убрза. Њихова сарадња је неизбежна.

У том смислу, књижевност више није само уметност, већ и ресурс. С тим што је културна вредност, она је и системска потреба. Поред тога није само лични чин, већ и колективна одговорност. Сваки човек који мисли, пише, ствара, поставља питања, обликује језик или гради теорије учествује у новом моделу књижевности. То није више привилегија малобројних, него простор у коме се сусрећу различите дисциплине, различити гласови и различити облици знања. Књижевност постаје место где се сусрећу наука и уметност, технологија и филозофија, индивидуално искуство и колективна меморија.

Срушени зидови, распаднуте империје, нестале идеологије, све то показује да крајеви нису коначни, већ прелазни. Иза Берлинског зида остала је Европа која се и даље мења. Иза Совјетског Савеза остала је Русија која данас обликује нови светски поредак. Иза сваког краја остаје нешто што наставља да живи, да се развија, да проналази нове облике. Тако је и са књижевношћу; она не нестаје, трансформише се . Не губи своју суштину, прилагођава се новој функцији. Не одлази у прошлост, креће се ка будућности.

Зато је важно остављати запис: да се промене не појављују као изненадна открића, већ као наставак започетог процеса. Бележење је начин да будућност има порекло. Нека ово буде траг,  да је књижевност већ закорачила у нову фазу. Важно је да постоји визија која не гледа уназад тражећи изгубљене моделе, већ у време које долази. Што је још важно рећи? Књижевност није жртва технологије, она је њен темељ. И, важно је нагласити да промена, у било ком смислу, није крај, већ почетак.

Књижевност је тек почела да живи у свом новом облику.

*Аутор текста је књижевник и есејиста, главни и одговорни уредник часописа за теорију и књижевност „Књижевни ЕСНАФ“. Живи и ствара у Сједињеним Америчким Државама, у Филаделфији, савезна држава Пенсилванија.