Farmerke

Današnja omladina poseduje divnu slobodu. Koračaju trotoarom u kreacijama koje prkose zakonima estetike i bontona, a sve to nose s aristokratskim dostojanstvom. Devojka u balskoj suknji od roze tila i vojničkim čizmama a pored nje momak u donjem delu trenerke boje zrelog patlidžana, preko koje je navukao karirani sako svog pradede. Sve se slaže jer se ništa ne slaže. Da neko od njih danas izađe na ulicu ogrnut zavesom za tuš kabinu, vršnjaci bi samo klimnuli glavom i rekli: „Brate, brutalan autfit, konceptualno je.“

Moj drugar Milan je rastao u kući gde su pantalone imale svoj strogi genetski red, prvo ih je nosio stric na posao, zatim otac dok kosi travu, pa stariji brat u školu, a kada bi tkanina postala toliko prozirna da se kroz nju moglo posmatrati pomračenje Sunca, prelazile su u Milanovo vlasništvo. Njegova majka je bila mađioničar sa iglom i koncem, majice su imale više unutrašnjih šavova nego hirurški pacijenti, a svaka zakrpa nosila je svoju tekstilnu priču.

A onda se, za njegov šesnaesti rođendan, dogodilo čudo. Tetka iz Nemačke, vođena iznenadnim napadom kapitalističke griže savesti, poslala je paket. U njemu su ležale originalne, plave, krute,  farmerke.

Mirisale su na Zapad, na slobodu, na modu. Milan je zanemeo. Pao je na kolena pred kutijom, dodirivao grubi teksas i istog trenutka ih navukao. Od tog sekunda, farmerke su postale njegova druga koža. Išao je u njima u školu, jurcao za loptom, sedeo na zidiću, a sumnjam da ih je skidao i za spavanje u krevetu. Nosio ih je punih mesec dana bez predaha.

Međutim, i najuzvišeniji mitovi podležu zakonima higijene. Nakon četiri nedelje neprekidne službe, pantalone su počele samostalno da stoje u uglu sobe, šireći aromu koja je ozbiljno pozivala na pranje.

Milan je te večeri zaspao s teškim nemirom u duši, prateći pogledom kako se njegovo blago vrti u bubnju mašine.

Sutradan je skočio iz kreveta zorom. Uleteo je u kuhinju u gaćama, bunovan, raščupan, tražeći omiljene farmerke.

„Baba!“, povikao je. „Gde su mi pantalone?“

Baka Jana, sitna žena gvozdenih nazora i preteškog karaktera, stajala je nad šporetom. Jednom rukom je mešala zapršku od koje je cela kuća mirisala na alevu papriku i prženi luk, a drugom rutinski brisala čelo krpom.

„Eno ti ih na fotelji u sobi“, reče baba ne okrećući se, gledajući strogo u šerpu s pasuljem. „Sve sam ti sredila. Da ne ideš po gradu kao kakav probisvet.“

Milan odjuri u sobu, baci se ka fotelji, i tada se iz njegovih grudi prolomi krik. Nije to bio tihi uzvik iznenađenja, bio je to urlik ranjene zveri, lelek antičkog junaka koji shvata da su ga bogovi napustili.

Farmerke su ležale na fotelji.

Baka Jana ih je ispeglala tako da se niz prednju i zadnju stranu obe nogavice pružala oštra,  geometrijski savršena, štrafta. Ivica je bila toliko oštra da se njom mogao seći hleb. Američki simbol bunta i rokenrola je izgledao kao svečane pantalone predsednika Mesne zajednice za proslavu Dana Republike.

„Pa, babaaa!“, jauknuo je Milan, dotrčavši do kuhinje sa pantalonama u podignutim rukama, kao da nosi dokazni materijal na sudu. „Šta si im uradila?! Zašto si ih opeglala na štraftu?! Ovo su farmerke, ovo se ne pegla na štraftu, ubiće me društvo od zezanja“

Baka Jana polako spusti varjaču u šerpu. Zaprška je tiho cvrčala. Okrenula se prema unuku, prekrstila ruke na grudima i pogledala ga pogledom koji je u njihovoj porodici zaustavljao sve pregovore.

„Nemoj ti, mene da učiš šta je red i kako se pegla!“, odbrusi baba glasom koji nije trpeo pogovore. „Pedeset godina sam tvom dedi Stevi peglala pantalone na štraftu. Pedeset godina! I uvek je bio zadovoljan, nijednu reč nije rekao. A znaš i sam kakav je Steva bio namćor, njemu je i supa bila previše mokra ako ustane na levu nogu! Nećeš mi ići kroz grad izgužvan kao da su te krave žvakale, dok sam ja živa u ovoj kući!“

Milan je stajao nem, gledajući čas u babu, čas u oštru ivicu koja je sekla prostor. Znao je, pred bakinim autoritetom padaju sve modne revolucije sveta.

Nije rekao ništa. Okrenuo se na peti, odmarširao pravo u kupatilo, napunio kadu ledenom vodom i potopio farmerke na dno. Ribao ih je četkom za pod, samo da uništi prokletu liniju građanskog dostojanstva.

Posle ih je okačio na najudaljeniji konopac u dvorištu, i ceo dan čekao da se osuše na promaji, vrebajući svaki bakin korak, spreman da sopstvenim telom brani teksas ako se starica ponovo pojavi na vratima sa peglom u ruci.