Bio je sunčan dan. Veoma sunčan, do neizdržljivosti. Poželela je da ima jedan od onih damskih suncobrana za šetnju ulicom. Onih, heklanih. Dugo je gledala tu kitnjastu dršku od metala zlatne boje i zamišljala je u svojoj ruci. Njena cipela je već prešla preko praga već otvorenih staklenih vrata, sa ciglom u ćošku, da bi tako i ostala, zbog vrućine. Iako, moglo je biti i obrnuto – možda bi bilo manje toplo da su zatvorena. Već po modelu cipele koja je zakoračila, prodavac je znao kakva je mušterija ušla u njegovu radnju. Kao stari lisac trgovački, zavrteo je malo levi brk nagore, da ga poravna s desnim, i blago se nakašljao. Ona je poželela dobar dan, iako bi svako poželeo da je već veče, da malo zahladni. Glas joj je bio mek, kao i pokreti. U maniru devojčice koja bi rukom posegnula za lutkom, pokaza prodavcu suncobran. U skok i po, jer toliko mu je bilo dovoljno da stigne do izloga, on spretno pokaže atletsku spretnost, te brzo dohvati suncobran krem boje. Otvori ga pred njom. Kao paun koji je raširio svoj rep, pokaže se u punoj lepoti, što je sunčeva svetlost spolja tome još više doprinela. Dah joj je stao. Grudi su joj se, ionako već podignute steznikom, nadimale od ushićenja. Kada je saznala cenu, nije ni tren razmišljala. Odmah je razvezala svoju torbicu u vidu malog pletenog zavežljaja i platila prodavcu, koji ju je sada još više gledao s divljenjem, jer novac ima tu osobinu da pojača utisak. A i bila je još jedna sitnica — taj njen strani akcenat. Romanski i slovenski jezik, kada se podudare, dobije se neobična, ali i zavodljiva mešavina. „Charmant“ – prošaptao je kada je izašla. Suncobran, kako je bio već otvoren, nije ga ni zatvarala.
Pod njegovom senkom je slobodno, bez žmirkanja od sunca, gledala pariške ulice. To sivilo, umešano s puno prljavih drugih boja, ličilo je na paletu na drvenom stolu u njenom sobičku na vrhu one tesne ulice u kojoj je stanovala. Njoj je ta soba, iako mračna, jer gleda na unutrašnjost, u dvorište sa jednim starim stablom, bila kao palata. Osećala se privilegovanom što je stanovnik ovog grada, iako samo za neko vreme. Ionako, sve ono što je privremeno može da se pretvori u večnost. Njen talenat ju je doveo ovamo, on je može i zadržati. Mada je u ovom gradu sve vrvelo od talenata i umetnosti, ipak, svako je imao svoje mesto. Ako ništa drugo, tome je i namenjen – da bude jedna velika galerija na otvorenom.
Dok su joj potpetice upadale u kocke, umalo se u više navrata nije saplela ili pala. Ipak, to je bila pariška kaldrma. Ne tako gruba kao ona iz njene varoši, tamo gde je bilo, jer utabana zemlja i blato preovladavaju. Zato je ovoj kaldrmi mogla da dopusti da je sapliće – oprošteno joj je. Sve je obožavala u ovom gradu. Ulice svakakvih veličina i dužina, isto tako raznolikih zgrada – kuća na više spratova, al’ i udžerica – kao i razni stanovnici: i gospoda i prosjaci. Pa i boje – i mutne i one dugine. I smernost i razvrat… Činilo se da je taj grad sav u kontrastima, ali ne – bio je sav u sfumatu, jer su se prikazi prelamali, titrali na ovom julskom suncu. Sve je bilo tako stvarno, a opet magličasto, neuhvatljivo.
Ipak, neki ustajali zadah banalnosti i dosadne svakodnevice izbijao je već nakon par uzdaha ushićenja. I pretvarao se u veliki splin. „Pariski splin.“ Lako je bilo Bodleru u takvom gradu da se napaja inspiracijom, koliko god bila otužna. Onom koja sama ulazi u oči i grlo. Himera… zamišljala je da i ona, kao i svaki stanovnik ovog grada, nosi svoju himeru na sebi. To pokazuje ništa drugo do toga da već pripada ovde. Jer joj se nakačila i obgrlila oko ramena, kao hobotnica koja je na njoj srasla i pušta joj sokove svog opijuma kroz kožu. Ili joj se to samo cipele lepe za asfalt.
Spustila se na obalu Sene, da malo opere misli. Ponekad im je to neophodno, baš kao i njenim kistovima koji je čekaju u sobičku u ulici na periferiji grada. Vreva ljudi, finih ljudi, ne od onih čiji pogledi vrebaju iza ćoškova i mračnih kapija, prijala joj je. Bila je srećna što se i ona lepo uklapa među njih. Odeća je ipak nosilac pripadnosti. Njen novi i jedini suncobran koji je ikada imala sada je bio u punoj lepoti. Davao je lepe šare na travnjaku, od njegovih rupica na razapetom hekleraju.
Eto, mogla je umesto na ovom stecištu izobilja mirisa i pogleda biti u svojoj maloj varoši, da hekla i veze. A ona ovde odmerava svoje mesto pod suncem, na kom će već ovog leta nuditi svoje slike prolaznicima. Tamo, odakle je došla, ne razumeju se mnogo u umetnost. Barem ne kada su u pitanju žene. Možda će, jednom, kada i njena varoš postane velika.
Cika dece sa lizalicama u rukama, koja su gledala drugu decu na ringišpilu i čekala svoj red, podseti je na dvorište, njeno, sa trešnjom, njenom, koju je otac posadio pre nego što je krenuo u rat. I ovde, u ovom stranom gradu, u dvorištu ima drvo, neko staro, suvo, liči na hrast. A njena trešnja je još mlada, cvetala je tek tri puta, a otac nikada njene izdanke nije video… I sada je već sigurno procvala. Mora da je puna slatkih bobica.
Kada je bila devojčica, majka joj ih je kačila za uši. Majka će je sigurno uskoro obrati i ukuvati kompot. Da joj je bar jedna tegla njenog kompota. Ima ovde svakakvih slatkih đakonija, ali nema majčinih tegli slatka od dunja. Ovde bi poludeli za njenim slatkim od dunja.
A šta ako bi ona, u slučaju da joj ne ide prodaja slika, pravila i prodavala slatko, po majčinom receptu?
Na obali reke, u sunčanom danu, pod zaštitom raskošnog suncobrana, svakakve misli se osmele da izađu na videlo. Učini joj se da joj jedan fini gospodin dade naklon, uz dodir svog platnenog šešira. Kakav kicoš! Ali ljubazan kicoš! Jedna bucmasta ruka ga hitro, kao svoj plen, obujmi oko lakta i izgubiše se u gomili, dok je pred njima trčkarao dečačić s vetrenjačom u ruci.
Da, ovde se muževi moraju dobro čuvati. Ona, koja je svog ščepala, ne pušta. Tako i treba. Ima puno mladih strankinja, koje šetaju uokolo, egzotične i slobodne.
Sunce je malo posustalo, što zbog doba dana, što zbog oblaka koji se niotkuda nadviše. Očas zamirisa na kišu. Letnji pljusak odiže izletnike s travnjaka, podiže posuđe i natopljene kroasane s prostirki, doli u čaše još malo napitka, natera dremljive da ustanu s klupa; izvuče sve moguće oktave iz grla dama koje su skupljale svoje suknje i haljine uz sebe da se ne pokvase, što je bio uzaludan napor. Letnji pljusak je nepredvidiv i obilan. Ipak, kratak. To mu je dobra osobina, pored osveženja koje pruža, i to sasvim besplatno.
Suncobran joj postade kišobran, mada nije bilo velike zaštite pod tim rupicama i bodovima od hekleraja. Trebalo je s te čistine se skloniti i ući u prvu kapiju. Tu je već bilo puno onih koji su imali istu pomisao.
Među tom zgusnutom gradskom gospodom, osećala je mirise oznojene kože, koja se pod kišom isparavala. Kao putnici broda sa kog nema iskrcavanja dok ne pristigne na suvo, stajali su tako zbijeni.
Odjednom, taj veliki, svetli grad postade tesan i mračan. Odmerivši da su kapi sve ređe i tanje, izdvoji se iz tesnaca od ljudi i pođe ka svom jedinom domu koji sada ima.
Na štafelju ju je dočekala nedovršena slika, kao da se izvinjavala što baš ništa nije preuzela na sebi otkako je ona bila odsutna. Na njoj je bio ulični svirač violine u pohabanom odelu i jedna mala plesačica – devojčica pred njim, u crvenoj haljinici. Zato je i senka poprimila malo te crvene, u svojoj sivoći. Jedna je noga devojčice visoko uzdignuta, poput onih balerina iz muzičkih kutija, koje se vrte na jednoj nozi. A gore, u vrhu slike, oblaci. Baš kao ovi malopre, koji spustiše pljusak.
„Volim oblake… oblake koji prolaze… tamo… divne oblake!“ Seti se stihova Šarla Bodlera. I on je, pored tolikih slika ovog grada, ipak gledao u oblake. Spas od pariskog splina… Kao da joj ti oblaci odvedoše misli do onih nad njenom varoši. Njihovi raznoliki oblici su je i doveli ovde. Zbog zurenja u njih je i počela da ih crta.
Stoga što je neprestano crtala, a uzgred bila i marljiva učenica gimnazije, dobila je pribor za crtanje. Rekli su da je talentovana, da je devojčica koja treba da se oproba u umetnosti.
A drugi su, pak, govorili kako umetnost nije preporučljiva za žensku čeljad. Ona za njih može biti pogubna. Devojke treba da pletu, vezu, pišu pesme, eventualno. Ali crtanje, slikanje – to je muški posao. Težak, mučan, otrovan. Boje su lepe, ali ulaze kroz kožu, u pluća.
Obrisala je svoje kistove od konjske dlake i krenula da napravi svežu plavu neba. Ali, nedostajalo joj je pigmenta plave. Bez plave, nema ni neba…
Sutradan je napisala jedno pismo. Nakon mesec dana, došao je onaj poznanik koji joj je i našao smeštaj kada je stigla u ovaj grad. Bio je to rođak njene strine. Pomogao joj je da ponese prtljag. Nekoliko haljina i dva kaputića u jednom koferčetu, a u drugom, nešto većem, sva njena platna i pribor za slikanje. U ruci je ponela suncobran.
„École de Paris“ joj dade neku potvrdu o završenom prvom stepenu škole slikanja. I nju je spakovala zajedno s platnima.
Dočekala ju je beogradska kaldrma i kola sa dva upregnuta lepotana sjajne riđe dlake. Ili joj se samo tako učiniše na avgustovskom suncu.
U delu grada koji se zove Višnjica, čekala ju je njena mala, naherena kuća, s trešnjom u dvorištu. U kući – majka. Na vitrini, očeva fotografija u uniformi. Pored nje, ukrasni tanjir od kobalta, a u njemu – štangle s orasima. Iz dubine police, crvenela se tegla s kompotom od trešanja.
Ivana Maj
Ostavite odgovor