„Ništa ne znaš ženo Božja!”, bučno je završio deda konverzaciju i zalupio vrata.
Sedela je na dvosedu, pored rasklimanih štaka i žvakala jednu turšiju.
„Gde se izgubi deda Miša? Zovi ga da dođe. Kad njega nema, dođe ovaj pa se svađa sa mnom, hoće da me ubije.”
Deda je uneo drva na rukama, a ona mu se požalila:
„Mišo čoveče, gde se izgubi? Došao onaj, pa se svađa sa mnom.”
„Ućuti, molim te…ne mogu više da te slušam”, zagremeo je i izašao, a ona razočarano odgledala ka vratima, coknula i pljunula semenku na tepih.
„Šta pljuješ?”, dreknula sam i izletela napolje, da potražim otelu mi se samokontrolu.
Posle jedne cigarete, vratila sam se u dnevnu sobu. Zapahnuo me zadah ustajalog života, još izraženiji u kontrastu sa hladnom svežinom noći i opojnim mirisom dima.
„Je l’ si rekla dedi da dođe?”
„Jesam. Doći će. Najurio onog dedu. Rekao mu „ti li ćeš da vičeš na moju ženu, marš odatle pseto jedno, da te ne vidim.””
Osmejak miline zaštićenog, voljenog bića otkrio je njene štrbe zube.
Ostavite odgovor