Имаш ли још увек оне љубави,
од које се смејем,
како кренем да причам
о нечему што нема
ни почетка, ни краја?
Чему је једини смисао
да преведе мисао
у гласно стање,
да премане
из главе до уха,
уха којег пољупцем залијем.
Треба ли да питам даље?
Имаш ли код себе још оне љубави
којом чучећи правиш сос
од ситно сецканог белог лука,
на кашики уља,
с комадићима сувог вргања,
све за један стисак шпагета
што воле да мигоље
кроз насмејане усне
и упарене очи гладне?
Да није остало мало
те љубави,
од које болови падају као кладе?
Знаш оне што одузимају дах
скинут с усана,
тако да се никада не супротстави
хладноћи света
у коме смо мислили да живимо,
а заправо се волели.
Имаш ли негде оне љубави наше
заштекане за дане без сукоба и разговора
када смо суморнији и безбеднији мање него иначе,
а равнодушнији више него икада,
чекали боље дане,
свако своје?
Треба ми пола шољице твоје,
у којој се топи цвет чаја
да омекша скрушеност цеђену из очајања.
Престао сам да будем поносан у самоћи,
постао сам сит трагања за главом.
Радо бих мењао истрајност, уздржаност и друге моћи
за чено ведрине, струк истине
и семе покајања.
Имаш ли још који жетон љубави?
Треба ми ситно за говорницу.
Хтео бих да позовем звезде,
ноћас, кад кренем низ улицу.
Да ме прате, док ходам
по неисцртаној мапи града
тражећи одразе некадашњег склада,
љубави…
из кога смо ишчезавали као сутон
и свањавали на планети наших зора,
јагодицама прстију и шакама по телу,
састављали тон по тон песме
уз чашу вина,
крај великог прозора.
Имаш ли
барем код себе
онај кончани џемпер окер боје,
што склизне са рамена
када спрам тебе
нарциси
и моје ноге стоје?
Љубави.
Ostavite odgovor