Kao zaposleni roditelji, moj suprug i ja smo, poput miliona drugih, poverili deo odrastanja naše dece jednoj veličanstvenoj i zastrašujućoj instituciji, vrtiću. Vrtić nije samo mesto gde ostavljate decu dok ste na poslu. Ne. Vrtić je poligon, prva, prava škola života. To je misteriozna crna kutija u koju ujutru ubacite svoje čisto, nasmejano, relativno razumno dete, a popodne iz nje izvadite stvorenje umrljano temperom, sa travom u kosi, puno novih, zbunjujućih ideja i sa pričama koje prkose zakonima fizike i zdrave logike.
Postoji milion i jedna priča iz tih dana, iz jaslica, obdaništa, predškolskog, kasnije i škole. Malo njih smo, nažalost, zapisali. Ali, srećom, poprilično smo ih zapamtili. Jer, kako se bez razloga ne kaže, odrastanje je zaista stepenica po stepenica, korak po korak. A neki od tih koraka su toliko čudni, smešni i neočekivani da zaslužuju da budu urezani u kamen, ili bar, u jednu ovakvu priču.
Naša ćerka, naša princeza, bila je dete obdareno kosom iz bajke. Duga, gusta, sa prirodnim loknama koje su padale u slapovima. Bila je preslatka i, što je najvažnije, veoma ponosna na svoju frizuricu. Svakog jutra stajala bi ispred ogledala dok bih joj ja, sa strpljenjem i veštinom neurohirurga, pravila kikice, pletenice, punđice. Njena kosa bila je naš zajednički umetnički projekat, simbol njene lepote i mog roditeljskog umeća.
Međutim, kako je vreme odmicalo, naš umetnički projekat počeo je da nailazi na otpor. Jovana je, iz nekog razloga, razvila averziju prema češljanju. Svako jutarnje sređivanje pretvorilo se u diplomatsku krizu. Ne vuci, jao, čupaš me, neću kikice, hoću rep, neću rep, pusti me… Naš mirni dom odzvanjao je od jutarnjih pregovora, koji su se često završavali suzama, uglavnom njenim, ali ponekad i mojim.
A onda je stvar postala ozbiljnija. Nekoliko noći zaredom, budila se vrišteći. U snu bi vikala, da je neko čupa. Ujutru bi je pitali šta je tako ružno sanjala, a ona bi nam, sa suzama u očima, ispričala istu priču. Neki dečak iz vrtića, neki imaginarni ili stvarni zlikovac, dolazio joj je u san i čupao je za njene divne lokne.
Posle još nekoliko noćnih drama, pala je odluka. Teška, ali neizbežna. Šišamo kosu.
Otišli smo kod frizerke, žene koja je razumela težinu naše misije. Jovana je sedela na stolici, mirna, odlučna. Gledala je u ogledalu kako njene duge lokne, pramen po pramen, padaju na pod. Nije pustila ni suzu. Kada je frizerka završila, naša devojčica je izgledala drugačije. Imala je modernu, kratku frizuru. A sa tom kratkom kosom, njene ogromne, tamne oči došle su još više do izražaja, a osmeh delovao je još šire i lepše. Bila je preslatka. I, što je najvažnije, noćne more su prestale. Mislili smo, problem je rešen.
A onda se dogodio incident na igralištu. Jedan od onih susreta sa slučajnim prolaznicima koji imaju neodoljivu potrebu da komentarišu tuđu decu. Jovana se penjala na tobogan, kada joj se obratila neka gospođa. I ne, nije to bila obična gospođa. Bila je to gospoDŽa. Znate taj tip. Uvek namrštena, uvek ima nešto da zameri, uvek zna najbolje. Dečko, viknula je ta gospoDŽa autoritativno, skloni se sa stepenica, ima i druge dece.
Moja princeza, moja trogodišnja mala žena, stala je, okrenula se i sa neverovatnom staloženošću je pogledala. Ja nisam dečko. Ja sam devojčica, rekla je mirno i jasno.
Očekivala sam da će se gospoDŽa postideti i otići. Ali ne. Pripadala je onoj posebnoj vrsti ljudi koji imaju potrebu da se svađaju sa decom na igralištu i da isteraju svoje do kraja. E, pa ja to ne mogu da znam, odbrusila je, izgledaš kao dečak, imaš kratku kosu.
E, tu je Jovani pukao film. Gledala sam kako se u tim njenim krupnim očima rađa pravednički gnev. Nije vikala. Nije plakala. Samo je stala ispred gospoDŽe, unela joj se u lice koliko joj je visina dozvoljavala, i zapitala je, vrlo glasno, da je čuje celo igralište, izvinite, molim vas, a da li biste mogli da mi objasnite i da mi pokažete, KOJI to dečak ima OVOLIKE trepavice i OVAKVE oči.
Nastao je tajac. GospoDŽa je zanemela. Gledala je u nju, otvorenih usta, potpuno poražena logikom i retorikom jedne trogodišnjakinje. Okrenula se i, bez reči, otišla. Ja sam stajala sa strane, pokušavajući da zadržim ozbiljan izraz lica, ali iznutra sam umirala od smeha i ponosa. Ponosa do neba. U tom malom, drčnom stvorenju koje je branilo svoje trepavice i svoj identitet, videla sam početak nečeg velikog. Shvatila sam da je, uprkos svim našim brigama, krenula putem da postane snažna, svoja i čvrsta osoba.
Istina, pubertet nas je u par navrata na kratko demantovao, bacajući nas u očaj svojim bubicama i promenama raspoloženja. Ali, odrastanje je kompleksna i čudnovata stvar. A ona je, u suštini, ostala na pravom putu. Na putu da bude ono što jeste, naša Princeza U Snežnoj Noći Rođena, Vlasnica Naših Srca i, povremeno, Glavni Uzročnik Istanjivanja Naših Živaca. Prava Game of Thrones heroina.
Dok je Jovana vodila svoje bitke na polju rodne ravnopravnosti, naš naslednik Luka gradio je sopstvenu reputaciju u vrtiću. Bio je car za poluistine. Ne laži, to je pregruba reč. On je samo iznosio činjenice onako kako ih je njegov petogodišnji mozak obradio, često ispuštajući nevažne detalje, što je dovodilo do opšte konfuzije, pre svega kod nas, njegovih roditelja.
Retko smo ga i pitali šta su učili u vrtiću. Uvek nam je bilo najbitnije da čujemo kako se proveo taj dan sa drugarima, da li je jeo, da li je spavao. On bi nam uvek prepričavao dan iz svog, jedinstvenog ugla. A onda je, jednog dana, stigao kući sav bitan, sa ozarenim izrazom lica i rekao da je naučio da broji po pet…
Bane i ja smo se pogledali. Srce nam je zaigralo od ponosa. Naš sin, matematički genije… Dok druga deca jedva broje do deset, on je već savladao množenje. Bilo je jasno kao dan, dečak je predodređen za velika dela. Pred očima nam je sinak već bio član Akademije nauka, svetski poznati matematičar, budući dobitnik neke naučne medalje.
Bane je, pokušavajući da zvuči smireno, a ne kao otac čije dete je upravo rešilo poslednju matematičku teoremu, predložio da čujemo brojanje.
Naslednik se nakašljao, zauzeo stav i počeo. Pet. Deset. Petnaest. Dvadeset. Dvadeset pet… Brojao je tečno, bez greške. Naš ponos je rastao sa svakom izgovorenom cifrom. Stepenica po stepenica znanja savladavana je sa neverovatnom lakoćom…pedeset, pedeset pet, šezdeset. Tu je stao. I zaćutao. Čekali smo. A dalje, upitah. Nema dalje, rekao je on odlučno. Kako nema dalje, zbunio se Bane, posle šezdeset ide šezdeset pet, pa sedamdeset… Ne, prekinuo nas je Luka sa autoritetom vrhovnog matematičara. Nema. Ide se do šezdeset i to je kraj.
Pomislili smo da se zbunio, da ga je trema savladala. Predložili smo mu da pokuša ponovo, polako, bez žurbe. Počeo je ispočetka. Opet je, kao iz topa, izdeklamovao brojeve do šezdeset i stao. Opet ista priča. Kraj. Nema dalje.
Džabe smo mi objašnjavali. Džabe smo mu govorili da brojevi idu u beskonačnost, da nema kraja brojanju. On je tvrdio suprotno. Univerzum brojeva, prema njegovom shvatanju, završavao se sa šezdeset. Videli smo da dalja rasprava nema smisla. U nedostatku boljih argumenata i želje da se dalje objašnjava sa nama, laicima, završio je priču rečenicom koja je postala njegov zaštitni znak, rečenicom koja ruši sve roditeljske argumente, ne mešajte se, tako me je naučila vaspitačica.
Šta da radite? Protiv autoriteta vaspitačice se ne može. Vaspitačica je, u dečijem svetu, nepogrešiva osoba, vrhovni sudija, izvor znanja. Ako je ona rekla da se broji do šezdeset, onda je to tako, pa makar se i Pitagora u grobu prevrtao. Odustali smo. Bolje što nismo ništa više komentarisali.
Misterija je rešena kasnije te večeri. Dok smo večerali, Luka je pokazao na veliki zidni sat u kuhinji. Eto, rekao je. Vidite da sam bio u pravu, ide do šezdeset i kraj.
Bane i ja smo se pogledali i prasnuli u smeh. Naš matematički genije, naš akademik, samo je učio da gleda na sat. Ali u njegovoj glavi, to je bilo isto što i brojanje. Od svih vrsta informacija i dezinformacija u životu, uvek su mi najviše konfuzije i, moram priznati, najviše smeha, izazivale te poluistine. Te dečije interpretacije stvarnosti, logične u svom malom svetu, a tako urnebesno smešne u našem.
Svaki taj događaj, svaka ta anegdota, bila je stepenica. Stepenica u njihovom odrastanju, ali i u našem. Učili su oni, ali učili smo i mi. Učili smo da budemo strpljiviji, tolerantniji. Učili smo da je dečija mašta sila prirode. I naučili smo da je najvažnija lekcija u roditeljstvu, zapravo, naučiti kada treba da se umešate, a kada prosto treba da se povučete, sednete i uživate u predstavi. Jer, deca su, na kraju krajeva, najbolji i najsmešniji komad koji ćete ikada imati priliku da gledate.
Ostavite odgovor