Trka se bliži i treninzi dobijaju na satima.
Dužine se duže, iako zvuči kao pleonazam, tako to izgleda. Višesatna kretanja po planini u jeku zime, kada sve spava – sastavni je deo priprema.
Kako se produžava vreme na stazi, tako se život van trčanja i život u trčanju približavaju, ne bi li se susreli i izbrisali granice, ako su ikad i postojale, sjedinjujući se u život u pokretu.
Primećujem da osetljivost, kao integralni član poput nogu i ruku, biva prikazana baš tada, u situacijama pojačanih neprijatnosti, kojih ne manjka, jer su mraz, mrak i slaba vidljivost samo deo idealne scenografije za ispoljavanje. Biće je pobunjeno i armije nenamernih misli vrši silovite udare tokom dugih kretanja.
Topot misli koji pokušava da me spreči, sračuna i smesti tamo gde mi nije mesto i glava koja štiti od onoga što priredjujem telu, da bi preživelo, koristi ponizne tehnike ratovanja i obmane.
Lepota tog nevidljivog ratnog fronta ogleda se u tome što se vreme i okolnosti udara ne mogu pretpostaviti, meteorologija sveta i meteorologija bića mogu, ali ne moraju biti medjusobono zavisne.
Serpentine se cinično izdužuju, a mrak jeste najcrnji pred svitanje i noć je sa razlogom vreme kada se spava, zar ne, pitam se, dok sabiram po ko zna koji put deo noge otklizao van domašaja. Mobilnost kukova, treba da prati i mobilnost uma…
Nismo ni razmišljali o vremenu, gledali smo da opstanemo u noći obavijenoj maglom, koja je iako vazdušasta, teška za poneti.
Poslednji, treći uspon, izveli smo južnom stranom i daleko pre izlaska sunca, na horizontu se pojavila tanana linija u boji novog dana. Svakim zaokretom u serpentinama južne padine, linija novog dana se udebljavala i idući joj u susret, unutrašnja kriza se postepeno tanjila.
Kriza pruža mogućnost za sagledavanje sebe iz drugačije pozicije, ni dobre ni loše, samo drugačije, kao što je kiša mokra i takva je kakva je, tako je i kriza takva kakva – prilika, a ne stanje, pogled na novi unutrašnji pejzaž.
Srećom, kad god zglajznem u bunare sopstvene osćajnosti, da se pojim u dubinama suvišnih misli, do mene se spusti djeram i baš u njemu, nalazim gutljaje da nastavim dalje. To pojilo ponekad dolazi iz nepoznatog pravca, nekad u boji novog dana i često u susretu sa čovekom koji proživljava neku svoju (po)bunu. Još uvek učim da ne rasipam teškog sebe, uzrujanog bez pravog povoda…
Nenamerne misli prekidaju se jednom rečju, namernom, ili melodijom, tiho otpevanom, i na čas, sve utihne. Jedno od pojila poručuje mi – seti se zašto si tu. I mozda je baš tu lek, da se setim i budem svestan, da sam tu jer volim i želim – da sam, u kakvoj god situaciji, u prirodi uvek na svom omiljenom mestu – na stazi otkrovenja.
Imam osećaj da posle ovoga ništa neće biti isto, kažem to sebi. Ovaj put, bistri se misao dok se približavamo kolima, nije samo da se završi…
Trostruki noćni uspon na Rtanj u sklopu priprema za trku “100 milja Istre”
Februar 2026.
Ostavite odgovor