Једном је
једна жена
на улици
загрлила
једног човека
јер је мислила да је њен.
Кровови кућа били су огледало
за уморно сунце на заласку.
Био је последњи дан лета,
и у том руменилу
њему се учинило да је она
неко кога зна.
Па се озарено осмехнуо обрвама
и загрлио је
као да су пар.
Други дан су се пољубили,
и остатак године
дисали само на ноздрве.
Разум је елементирао,
каткад и ламентирао,
док се срце, у дослуху са чулима,
хранило узбурканим страстима.
Решили су да разбију тањире
из којих су сркали животе.
У коме се он
узалуд трудио да досегне идеал,
наспрам кога је свакодневно
мерио висину рамена.
У коме је она
бескрајно дуго
играла улогу савршене жене
којој су упорно тражили ману.
Имала је, заправо,
излив маште на душу
и циљеве,
све на другој обали.
Шарала је слободу
по замишљеном папиру,
и одважно окретала леђа
када би јој се несносна свакодневница
качила за рукаве капута.
Имао је челични
осећај кривице,
и слабо је трчао
испред точка прошлости.
Разоружан добротом,
решен као исповедник,
спустио је на њен длан
све што је имао.
Негде је веровао
да она носи космичку правду
и љубав баш њега гладну.
Длан је био топао и довољно дубок,
дани су били сунчани и довољно дугачки,
ноћи су биле тихе, кишне,
јутра увек распевана.
Једног дана,
док је тражио смисао,
она је престала да исто мисли.
Поглед јој је пробио запреку,
усмереност се одлучила за недоглед.
Тек тако,
без олује и без драме,
она је као прераст
спојила стране
и продужила.
Он се као поток сабрао
и протекао испод.
Једном је
један човек
на улици
загрлио
једну жену.
Био је први дан зиме,
и дим се спуштао као мрак,
а кровови беспомоћно
слегали раменима.
Погледао је очима дечака,
јер му се учинило да је познаје,
али то није била она,
већ само обрис жеље.
Ostavite odgovor